Мостови

КИНА У ВИДОКРУГУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ XX ВЕКА
Свет у капи росе
Од „Антологије кинеске лирике” Милоша Црњанског из 1923, па све до краја минулог миленијума, Кином су се у српској књижевности бавили најбољи. Миодраг Павловић, Стеван Раичковић, Васко Попа, Драгослав Андрић... Магнетизам и дубина Кине, њена древност и мудра малорекост, језик архетипа и присност свеколике васељене, наишли су код Срба на високе одзиве. Свако ће бирати по својој мери, али, у сваком случају, чврста је основа за српско-кинеске културне мостове „у будућности коју смо упознали, у прошлости која ће тек доћи”

Пише: Бранислав Матић

Минули су миленијуми тишине и даљине, безимени и тешко сагледиви. У видокруг српске културе, пре свега књижевности, Кина улази у XX веку. Није много другачије ни у осталим европским културама. Понеки ранији случај вредан је помена само као занимљивост. (Драгослав Андрић: „Марко Поло? То није контакт Кине са Западом, него Запада са њом, промашен, уосталом, јер је Венеција наставила да у том правцу држи дурбин окренут наопако.”)
Када је једном ступила „у прстен видика” српске књижевности, Кином су се овде бавили најбољи. Њен магнетизам и дубина, њена древност, што ће рећи сакралност, та посвећеност у сваком покрету и радњи, мудра малорекост, језик мита и архетипа, зрачење моћних симбола, присност свеколике васељене, то њено све у свему, тај свет у капи росе, брзо су у српској књижевности нашли своје високе одзиве. То је несумњиво тема за велику студију и институтски рад. За ову прилику, спремајући се за наступ Србије на Међународном сајму књига у Пекингу 2019, поменућемо нешто од тога. Оно што у први мах сматрамо најпречим. Узмимо то као шлагворт за разговоре који ће бити настављени у северној престоници Кине.

НА ВРХУ СРЕБРНЕ ТРСКЕ

„Врхунац свега прозрачног, мирног, вечног, етеричног, до чега дух и осећаји могу доћи.” Тако двадесетдеветогодишњи Милош Црњански доживљава кинеску и јапанску поезију, коју преводи у Паризу, недуго после Великог рата, и прави њену прву антологију на српском. „Ова моја антологија је, свакако, први рад ове врсте код нас. (...) Најтежи део мога рада био је, по томе, одабирање текста. И, у Паризу, ја сам, утврдивши текст, проводио у музејима дуге и светле ноћи, које се из видика нису спустиле на земљу, него само на врх сребрне неке трске, на старим свилама. Доводиле су ме до мирног осмеха, којим се једино може разумети текст Лао-цеа. Послеподнева у полумрачном музеју Гиме, пре него што је пролеће дошло, са каменим главама око чијих усана лебди благ мутан осмех, помагала су ми боље него сви речници и лексикони лондонских синолога.”
У антологију Црњанског уплетене су све најважније нити велике кинеске поезије. Књига промена, Лао Це, Конфучије, Ли Таи По, Ту Фу, Ванг Веи. „Трешње у Кини” водиле су ка суматраизму и ка оној ненадмашној „супстанци чисте лирике” коју препознајемо у сржи стихова самог Црњанског, нарочито тамо где он досеже сопствене врхунце.
Црњански свом београдском издавачу Светиславу Б. Цвијановићу пише из Париза 30. јануара 1921: „... Имам две ствари и једну бих врло радо дао Вама, због тог дуга. Једно су песме кинеске и јапанске, око 60 њих, из енглеских и француских збирки. Овде их свет гута. Упознао сам се са два Кинеза на Универзитету, они ми помажу и прегледају и саветују. Уз то бих написао већи чланак о кинеској и јапанској лирици и филозофији. То би ишло. Хоћете?”
Цвијановић, из својих разлога, није хтео. Али јесте Издавачка књижарница „Напредак”. Антологија кинеске лирике излази у Београду 1923. и од тада је, баш као и Песме старог Јапана из 1928, доживела мноштво издања. Оба та наслова оставила су важан траг у српској књижевности и била заметак за касније антологије кинеске поезије на српском, знатно утицавши на доживљавање Далеког Истока у српској култури.

КА УНУТРАШЊИМ ПРОСТРАНСТВИМА

У последњој четврти XX века, у време социјалистичке Југославије и после Културне револуције у Кини, низу великих српских песника и писаца била су омогућена студијска путовања у најмногољуднију земљу на свету. Биле су то осмишљене посете, уз преводиоце и одабране саговорнике, као и одласке на важна места кинеског друштвеног живота, културе и сакралне географије. Без много дилеме, могло би се рећи да је једним таквим путовањем у Кину најдаље допро Миодраг Павловић, велики песник, есејиста, антологичар. У септембру 1979. он тамо стиже дугим ноћним летом преко Анадолије, Црног мора, Техерана. Сведочиће о томе у путопису објављеном три године касније у нишком часопису Градина („Кина – око на путу”, 1982), потом и у књизи Кина из 1995. „Ни рад мотора, ни корачање авиона кроз ноћ, ни кретање кинеских стјуардеса не могу да утичу на чињеницу коју сам осетио у дубини себе: време је стало, и мој дослух са његовим застојем савршен је.”
Велики песник у Академији за друштвене науке у Пекингу разговара о кинеском песништву, симбологији, фолклору. Посећује царски Забрањени град. На дугим обедима, готово обредним, изнутра упознаје филозофију кинеске кухиње. Кроз археолошке налазе завирује у унутрашња пространства кинеског мита. Ноћним возом путује ка Јун-Кангу, једној од три велике скупине будистичких пећина, 380 километара северозападно од Пекинга. У Да-Тунгу, скоро милионском граду за који никада раније није чуо, упија слике из свакодневног живота, пун радозналости и зачуђености. Сазнаје важне ствари о кинеском разумевању смрти и сахрањивању. Одушевљен је задимљеном „опером у Шенси стилу”, тим сусретом „правог, непатвореног народа и високе племените уметности, која је истовремено и његова и нова, и елегантна и дубоко људска”. Пред гробовима царева из династије Минг записује: „Такво је конфучијанство, у име којег је ова уметност поново настајала. Солидно, чврсто, понегде настрано, без веће маште и смисла за изненађење, буквално и не сасвим привикнуто на створене просторе природе. Као да гледам поворке дворских бића за време неког пикника.” За разлику од Езре Паунда, великог поштоваоца конфучијанства, Павловићу је много ближа будистичка сакралност.

О ХУМЦИ И ПЛАНИНИ

„... И Кинески зид је творевина таквог духа, који хоће да чува средиште и зна да има шта да чува”, пише српски песник током посете овој задивљујућој грађевини. „Војна ефикасност зида, схватио сам кад сам га видео, није никада могла бити нарочито велика. Ефикасност је била у души и у свести, у знању да се може повући једна јасна црта према хаотичном, непознатом и изненађујућем. (...) Делови зида које сам видео били су од фино тесаног камена, са елегантним завијуцима, естетски израчунатим нагибима, и брижљиво уклопљени у брдовиту синтаксу околине.”
Стиже Миодраг Павловић и до провинције Сечуан, на југу централног дела Кине, источно од Тибетанског платоа, у горњем току Јангцеа. На путу од града Ченг-Ду до бране Арван-Мио пише песму која почиње овако: „Сви ви које сам срео да идете бициклима у град на недељни провод...” Опет има надахњујуће сусрете и разговоре, рецимо о митологији и мистици Ји-племена, пролази кроз нове скровите одаје танане кинеске кухиње. Иде у поход Ли Боу и Ту Фуу, можда највећим кинеским песницима, из VIII века наше ере; обојица су живела у Сечуану. Прича са сликарима који ту стварају традиционалним кинеским техникама. Све што су пред њим урадили, у тушу и акварелу, дарују му. За новац ни да чују.
„Птица ноћу преноси Месец преко неба. Велика Мајка седи на престолу наслоњена на тигра и змаја. Чува је пас са деветоструким репом. Човек из времена Источне Хан династије представио је себе како се клања својим прецима. (...)”
Седам сати путовања ка Нанкингу. Па Шангај. Нови светови, нова „огромна поглавља кинеске тајне”. Музеји, паркови, антикварнице, изукрштани мостови над водама пуним ружиних латица, калиграфске песничке радионице, сликарство у ролнама папируса или на свили, божанства од жада.
„Невероватно, преостала су још три дана у Шангају и дан и по у Пекингу. Време је почело заустављањем, а наставило да тече све брже. Хтео бих некако да га успорим. (...) После једног путовања остану човеку многи дугови које не може узвратити, сећања која се враћају у непредвиђеним тренуцима, потреба да прелистава дневничке стране и да у мислима говори са људима којима није написао писма захвалности... Остану драге ствари које у причама не изрекосмо до краја. И сам крај путовања остаје недоречен и неухваћен. (...) Један траг остаје за мном, од ових снова, личи на мешавину дима и усирене крви. Повремено се пресијава и ја му се радујем.”
Неке одломке из овог путописа Миодрага Павловића можете читати на страницама које следе. Уз те изванредне путописе (које у књизи из 1995. потписује иста уредничка рука као и ово издање пред вама), Павловић је придодао и свој избор из старих кинеских митова, избор из чувене кинеске антологије Извориште старих песама (Гу ши јуен), из Књиге песама (Ши ђин), из Чу цуа. Његов избор из таоистичке поезије заснован је на четири велика песника (Ли По, Ван Веи, Ли Шин Јин, Хуан Тан). Из Конфучијевог Аналекта одабрао је једну песму, као и из Баоцина о Пу Мину. Из књиге Наука и цивилизација у Кини сера Џозефа Нидама преведена су три одељка: „О алхемији и хемији”, „О душама хун и фо”, „Лутајући космосом”. Као завршни такт и зачин долази краћи избор из кинеске књижевности XX века, где су Ху Ше, Занг Ке Ђиа, Даи Ванг Шу, Лао Ше...
Све ово превели су или препевали Зорана Јеремић, Љиљана Ђуровић, Нада Саратлић и сам Миодраг Павловић. С пуном самосвешћу: „Дрхтим и стрепим, / Дан је од дана тежи. / Људи се не спотакну о планину, / А спотичу се о хумку.”

У ЧУДНОМ ДОСЛУХУ

Међу српским песницима који су у последњој четврти XX века писали о Кини посебно место има, свакако, и Стеван Раичковић. И он је тим одзвонима Кине у себи, и одразима себе у кинеском огледалу, посветио целу поетску књигу. Кинеска прича објављена је у БИГЗ-у 1995, преко дванаест година након песниковог путовања у Кину. Подстицај за ту „бербуодјека”, за „дневник уназад”, била су два рукописа доспела на његов сто. Збирка старих кинеских кратких прича, доцније и велики зборник кинеске поезије, оба у преводу Аде Зечевић и Мирјане Ђурђевић. Тешко је рећи која слика је букнула у глави песника, шта је тачно руку покренуло ка старој фасцикли. Његов увод и извод за Кинеску причу, онако како их је спаковао уредник Мирослав Максимовић, можете читати на страницама које следе.
Самооптерећен изнутра језичким баријерама, Раичковић је Кином прошао из себе сама, а не кроз туђе очи и речи, макар и зналачке. Видимо га (и он види себе) у Пекингу једне вечери како ослушкује огромни рој фудбалских навијача који се разујао са неког стадиона после утакмице. Са Црњанским, на имагинарној вечери у Јанг Џоу, пребира по трешњама у Кини и успоменама на мртве другове. Истражује малтер од пиринча на старој каменој палати у Нанкингу. На језерцету званом Црни змај, у парку кинеске јужне престонице, налази бело-црне младунце панде и једну кућицу неодољиво сраслу са његовим сопственим животом. У Су Џоу рашчитава језик прстију радница у радионици за вез на свили. У разговору са будистичким калуђером, најкраћег могућег имена, изненада спознаје кроз какву копрену посматра свет. У Шангају, забасавши у неку изгубљену четврт, открива Храм Буде од жада и помишља да је сав његов дотадашњи живот био само сан. Код градића Ји Џи присуствује сахрани: старог сељака предали су њиви коју је обрађивао. У Палати за ослушкивање ветра који пролази кроз борове упознаје песника који је четири године, у време Културне револуције, био страшило за птице у пољима. У пекиншком дућану, купујући свилу за многе жене, бира као да то чини само за ону једну. Једину.
И од тога се сазда Кинеска прича Стеванова, тако блиска нама, рођеним у прошлом миленијуму.

ВИДИК ИЗА СКЛОПЉЕНИХ ОЧИЈУ

Уз поменуту Антологију кинеске лирике Милоша Црњанског (1923), Антологију старе кинеске поезије Мирјане Ђурђевић и Аде Зечевић (1995), Антологију савремене кинеске поезије Чанг Сјангхуа (у преводу Радосава Пушића, 1994), међу изборима из кинеске књижевности издваја се Свет у капи росе. Антологија класичне кинеске поезије Драгослава Андрића. Њено најпотпуније и најлепше издање је оно новосадско из 2004. Андрић је начинио избор, упоредне преводе са француског, енглеског, немачког и руског, направио пропратне текстове.
„Од свих кинеских димензија, временску као да је најтеже прилагодити европској визури”, пише он. „Она је и најодговорнија за толике разлике у психолошкој перспективи.”
Огромну грађу и велики временски распон распоредио је у једанаест занимљивих целина, које већ собом и својим насловима много говоре:
Време зачето речју (Песмарица, XI–VI век старе ере). Очи у очи са давнином (Доба зараћених краљевстава, IV–III век старе ере). Трагом развејаних порука (Доба лозе Хан, 206. година старе – 219. нове ере). Одјеци с краја света (Доба лозе Беј, 220–265. Из лозе Цин, 265–419). Видик иза склопљених очију (Доба јужних и северних лоза, 420–581. Из лозе Суеј, 581–617). Свет у капи росе (Доба лозе Т’анг, 618–907). Павиљон жутог ждрала (Доба пет лоза, 907–959). Иза бисерног застора (Доба лозе Сонг, 960–1279). Покошени осмеси (Доба лозе Кин, 1115–1234. И лозе Јуан, 1260–1367). Кругови на мирној води (Доба лозе Минг, 1368–1643). Ушанчено сећање (Први век и по лозе Ц’инг, 1644. до пред крај XVIII века).
Уз уобичајену апаратуру, антологија је опремљена важним додацима: „Легенде, династије, датуми” и „Песници, животи, песме”. А ту су и збирке одабраних репродукција.
Пред нама је и овде, дакле, много тога „што је песма доказала, негде далеко и давно, у својој вековној потрази за човеком”. Океан на који се мора отиснути да би се бар у обрису разумео његов бескрај.
Рекосмо, могли смо поменути тек део, оно што нам се у нашем видокругу сада учинило најважнијим. Неко други могао би то срочити и другачије. У сваком случају, широка је и чврста основа за српско-кинеске културне мостове „у будућности коју смо упознали, у прошлости која ће тек доћи”.

***

Цветови борбе
Васко Попа, још један од кључних песника српске модерне после Другог светског рата, такође је имао своје важно путовање у Кину. Он тамо бива 1980, тачно између Миодрага Павловића (1979) и Стевана Раичковића (1982). У Кини су настале, и са том земљом непосредно повезане, Попине песме „Чанак хранљивог снега” и „Плодови борбе”, објављене годину дана касније у књизи Рез (1981). Песма „Ноћно такмичење”, написана у Пекингу 1980, увршћена је у накнадна издања Куће насред друма (круг песама под насловом „Ветроказ”).

***

Златни прах
Међу српским писцима и песницима који су се латили превођења захтевних текстова из древних кинеских ризница, углавном посредовано европским језицима, дубином разумевања истиче се Давид Албахари. Погледајте, на пример, његов превод Ји ђинга (Књиге промена), чије је осмо издање у Горњем Милановцу изашло 1990, или Тајну златног цвета (Кинеску књигу живота) у издању нишке „Градине”. Нешто од праха са тог златног цвета може се препознати, понекад, и у Албахаријевој прози.